Пише: Хридеј Ч. Сарма (Hriday Ch. Sarma)
индијски правник, независни истраживач енергетских политика у ширем евроазијском простору
Глобални енергетски систем ушао је у период дубоке структурне трансформације. Док ескалирајући рат на Блиском истоку наставља да ремети традиционалне руте снабдевања енергијом, а глобална геоекономска фрагментација преобликује трговинске обрасце, настаје нова евроазијска енергетска архитектура са три кључна актера — Русијом, Кином и Индијом — који чине њену основу.
Оно што је у почетку изгледало као привремено прилагођавање западним санкцијама и тржишној нестабилности, развија се у дубљи ланац снабдевања који повезује највећег светског извозника угљоводоника са две најбрже растуће економије света.
Де факто блокада Ормуског мореуза од стране Ирана, кључне тачке глобалног енергетског транспортног система, јасно је указала на хитну потребу за оваквим преусмеравањем. Блокада овог виталног поморског коридора, кроз који пролази око 20% светског протока нафте и велики део транспорта течног природног гаса, изазвала је незапамћен раст цена нафте, подигавши цену Brent-а изнад 110 долара по барелу и приморавши владе широм Азије да преиспитају своје стратегије енергетске безбедности.
За Русију, нова криза на Блиском истоку истакла је стратешку оправданост њеног „окретања ка Азији“. Деценијама су руска нафта и гас текли првенствено ка европским тржиштима, али је Москва одавно предвидела померање глобалне потражње ка азијским тржиштима.
Говорећи на завршној пленарној седници 11. Валдајског међународног дискусионог клуба, председник Владимир Путин је нагласио ову логику: „…с обзиром да се велики део наше земље географски налази у Азији, зашто не бисмо искористили своје конкурентске предности у том подручју? Било би крајње кратковидо то не учинити.“ Источно преусмеравање руске трговине, започето још крајем деведесетих година, постепено је напредовало током 2000-их, а убрзало се након почетка украјинске кризе 2014. године, што је дало опипљиве економске резултате. Данас се све већи део руског извоза нафте и гаса креће ка истоку широм Евроазије.
Већину руског извоза угљоводоника, преусмереног из Европе, преузеле су Кина и Индија: почетком 2026. године Кина је чинила око 48% руског извоза сирове нафте, а Индија око 37%, што их чини убедљиво највећим купцима руске нафте. Ови подаци указују на дубоку структурну промену.
Овај заокрет у снабдевању подржан је ширењем инфраструктуре — од гасовода „Снага Сибира“, који снабдева Кину руским гасом, до све већег броја танкерских рута које повезују руске арктичке и пацифичке терминале са азијским рафинеријама.
Улога Кине у овој трансформацији је централна. Као највећи светски увозник енергије, Пекинг је одувек настојао да диверсификује изворе снабдевања како би заштитио своју растућу економију од геополитичких шокова. Руска сирова нафта постала је кључна компонента те стратегије. У 2026. години Кина остаје највећи купац руских фосилних горива, чинећи више од половине извозних прихода међу пет највећих руских купаца.
Кина је такође предузела мере предострожности како би ублажила ризике повезане са сукобом на Блиском истоку. Пекинг је смањио извоз горива, а Национална комисија за развој и реформе наложила је рафинеријама да дају приоритет домаћем снабдевању у условима спољних поремећаја. Ово указује на забринутост Кине да би продужени поремећаји у транспорту нафте из Залива могли додатно затегнути азијска тржишта.
Позиција Индије је подједнако значајна. Индија је трећи највећи потрошач нафте на свету, а њена енергетска потражња наставља да расте заједно са економским развојем. Руска сирова нафта остаје највећи извор увоза, са испорукама које премашују 1,5 милиона барела дневно почетком 2026. године.
Њу Делхи диверсификацију снабдевања не види само као економско питање, већ и као фактор националне безбедности. Индијски званичници више пута истичу да је обезбеђивање поузданих енергетских извора за више од 1,4 милијарде становника кључни национални приоритет. У том контексту, руска нафта — често доступна под флексибилним ценама и транспортована разноврсним рутама — представља вредну заштиту од нестабилности блискоисточног тржишта.
Војна ескалација у Персијском заливу значајно је смањила танкерски саобраћај и пореметила токове течног природног гаса кроз Ормуски мореуз, додатно затежући снабдевање на азијским тржиштима која у великој мери зависе од произвођача из тог региона. Аналитичари упозоравају да је Азија посебно изложена оваквим поремећајима због своје зависности од поморског увоза енергије. Новонастали енергетски троугао Русија–Индија–Кина представља прагматичан одговор на ове системске ризике.
Из руске перспективе, логика је јасна. Москва има корист од стабилне дугорочне потражње за својим угљоводоницима и од извозних рута ка Азији које смањују њену зависност од западног политичког притиска.
Огромне руске резерве — међу највећима у свету — захтевају континуирана улагања и предвидива тржишта. Азијски потрошачи обезбеђују управо ту комбинацију обима и раста.
За Кину, руски енергенти нуде географске и стратешке предности. За разлику од блискоисточних испорука које морају пролазити кроз осетљиве поморске уске пролазе, руска енергија може стићи до Кине преко гасовода, арктичких поморских путева и релативно кратких рута из пацифичких лука. Ова диверсификација јача енергетску безбедност Кине у тренутку када геополитичке тензије све више утичу на глобалне трговинске токове.
Индијска стратегија одражава слична разматрања. Иако ће Персијски залив остати кључни снабдевач, превелика зависност од једног региона може изложити Индију шоковима у снабдевању и ценовној нестабилности.
Повећање увоза из Русије — уз растућу сарадњу у рафинирању, петрохемији и течном природном гасу — помаже у балансирању тог ризика, уз обезбеђивање конкурентних цена за индијске рафинерије.
Поред трансформације енергетских токова, овај енергетски троугао преобликује и финансијски и институционални пејзаж евроазијске трговине. У оквиру БРИКС-а, Русија, Индија и Кина истражују механизме за трговину енергијом у националним валутама и изградњу алтернативних платних система. Ове иницијативе одражавају шири напор да се створи финансијска инфраструктура способна да поднесе велике обиме трговине чак и у условима геополитичких криза.
Импликације превазилазе оквир угљоводоника. Стабилни енергетски токови представљају основу индустријског раста и економске стабилности широм Евроазије, а како се потражња помера ка Азији, интеграција руских ресурса са кинеским и индијским тржиштима постаје нова норма у енергетском поретку 21. века.
Ова политика не умањује значај увоза из земаља Персијског залива, већ смањује ризик од прекомерне зависности од једног региона или транспортне руте.
Оно што се формира није замена, већ ребаланс. Руска енергија све више допуњује блискоисточне испоруке, дајући Кини и Индији већу отпорност на спољне шокове.
За Москву, Пекинг и Њу Делхи, порука је јасна: у условима глобалне геополитичке и геоекономске фрагментације, појачане непријатељским али све мање ефикасним политикама САД и њихових савезника и њиховим унутрашњим противречностима, изградња диверсификованих и отпорних енергетских веза више није опција — већ стратешка нужност.
Извор: eng.globalaffairs.ru/
Превод и обрада: Srpski Glasnik
