Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Србија данас посматра енергетску кризу на Блиском истоку као нешто што се дешава далеко од њених граница, али управо ту лежи највећа опасност. Савремени свет је повезан енергетским, финансијским и логистичким артеријама много више него што већина људи схвата. Блокада Ормуског мореуза не угрожава само танкере у Персијском заливу она директно утиче на цену горива у Србији, на трошкове транспорта, цену хране, функционисање индустрије, пољопривреде и читавог привредног система. Државе које немају сопствену дугорочну енергетску стратегију у оваквим кризама постају таоци туђих одлука, туђих ратова и глобалних поремећаја које не могу да контролишу.
У тренутку када свет улази у нову еру енергетских сукоба, Србија више нема право на стратешку наивност. Годинама се говорило о „зеленој транзицији“, обновљивим изворима и глобализацији, док су велике силе истовремено водиле тихи рат за контролу нафте, гаса, морских коридора и енергетске инфраструктуре. Данас се показује да без сигурног снабдевања енергентима нема ни економског суверенитета, ни политичке стабилности, ни озбиљне државе. Зато питање Ормуског мореуза није само питање Блиског истока то је питање колико је Србија спремна за свет несташица, блокада, геополитичких потреса и борбе за ресурсе.
Светски енергетски систем улази у фазу дубоке нестабилности, а последице су већ видљиве на глобалном тржишту нафте, у геополитици, војним стратегијама великих сила и економијама читавих држава. Производња нафте унутар OPEC пала је у априлу на 20,04 милиона барела дневно, што представља најнижи ниво у последњих двадесет година. Главни узрок није недостатак налазишта или производних капацитета, већ практична блокада Ормуског мореуза услед рата и ескалације сукоба на Блиском истоку. Ормуски мореуз постао је најважнија тачка светске енергетске безбедности. Кроз тај уски морски пролаз пролази огроман део светског извоза нафте и течног гаса. Свако успоравање саобраћаја кроз мореуз директно производи удар на глобалну економију, јер без стабилног протока нафте не функционишу индустрија, транспорт, пољопривреда, логистика, војска и читав савремени економски систем.
Последице су већ драматичне. Кувајт је претрпео највећи удар међу државама Залива. Његови извозни токови били су практично парализовани током читавог месеца, што је довело до највећег пада производње унутар картела. Саудијска Арабија и Ирак такође су значајно смањили производњу нафте. Једини изузетак били су Уједињени Арапски Емирати. Они су успели да повећају извоз захваљујући алтернативној рути која заобилази Ормуски мореуз и води ка Оманском заливу, пре свега преко луке Фуџејра. Сателитски подаци о кретању танкера потврдили су да је извоз из Емирата током априла растао, док је остатак региона бележио колапс извоза.
Међутим, чак ни та алтернативна рута више није сигурна. Корпус чувара исламске револуције званично је проширио своју зону патролирања у Ормуском мореузу са досадашњих 30–50 километара на чак 320–480 километара. Према речима заменика команданта иранске морнарице Мохамеда Акбарзадеха, нова зона контроле сада се простире од луке Џаск на истоку до острва Сири на западу. То суштински мења геополитику региона. Иран сада практично третира читав простор око Ормуског мореуза као зону сопствене војне контроле.
Раније је та зона била ограничена углавном на подручје код острва Хормуз и Хенгам, али је од почетка рата 28. фебруара започето систематско ширење иранског војног присуства. Према објављеним иранским мапама, зона утицаја сада обухвата и подручја у близини Емирата Фуџејра и Ум ел-Кувајн. То практично значи да су под потенцијалном иранском контролом и кључни лучки објекти који су годинама представљали резервну варијанту за извоз нафте у случају кризе у Ормуском мореузу. Најважнији међу њима је управо терминал Фуџејра. Та лука је изграђена као „резервни излаз“ за нафту из Персијског залива у случају блокаде мореуза. Данас се и она налази унутар нове зоне коју Иран сматра својим безбедносним простором. То више није само демонстрација војне моћи. То је механизам притиска на економије држава Залива и инструмент утицаја на глобално тржиште енергената.
Истовремено, Иран шаље и нуклеарне претње. Члан парламентарног Одбора за националну безбедност Ебрахим Резаеи изјавио је да би Техеран могао да размотри обогаћивање уранијума до 90 процената нивоа потребног за производњу нуклеарног оружја у случају нових америчких удара. Паралелно са војном кризом, долази и до енергетског шока глобалних размера. Према подацима Сауди Арамко, светска нафтна индустрија губи око 100 милиона барела нафте недељно због блокаде Ормуског мореуза. Генерални директор компаније Амин Насер изјавио је да је укупни дефицит током два и по месеца сукоба већ премашио милијарду барела. Од изгубљених 1,4 милијарде барела течних угљоводоника, надокнађено је само око 550 милиона барела. Преко 880 милиона барела не може бити замењено. Разлози су бројни и дубоко структурни. Пре свега, блокада Ормуског мореуза изазвала је колапс глобалног система логистике нафте. Према последњим подацима, чак 1.600 бродова и танкера остаје заглављено у Персијском заливу, неспособно да напусти регион.
Други проблем је исцрпљивање алтернативних рута. Саудијска Арабија већ максимално користи луку Јанбу на Црвеном мору, али њено даље проширење у кратком року није могуће.
Трећи и можда најважнији проблем јесте структурна криза снабдевања. Свет улази у ситуацију у којој високе цене нафте више не доводе до повећања производње. Разлог су године недовољних инвестиција у нафтну индустрију, делом и због агресивне „зелене агенде“, која је капитал преусмеравала из традиционалног енергетског сектора. Тако је створен такозвани „ефекат спиралне опруге“ систем који је годинама био под притиском, а сада више нема еластичност да брзо реагује на кризу. Иако постоје резервни производни капацитети, већина се налази управо на Блиском истоку, где је извоз због рата и блокаде драматично отежан.
За сада се глобални дефицит покрива коришћењем стратешких и комерцијалних резерви у земљама потрошачима. Међутим, чак и те резерве убрзано се троше и долазе на опасно низак ниво. Последице су већ видљиве на тржишту. Цена барела нафте „брент“ достигла је 107 долара и наставља раст. Према подацима компаније „Лојдс“, саобраћај кроз Ормуски мореуз пао је за 59 процената у само недељу дана. Број пловила која пролазе мореузом смањен је са 41 на свега 17. Операција „Слобода“, која је требало да обезбеди стабилизацију пловних рута, очигледно није дала резултате. Двострука блокада се наставља, без икаквих назнака деескалације. У међувремену, Уједињено Краљевство најављује директније укључивање у кризу. Министар одбране Џон Хили саопштио је да ће Британија послати дронове, борбене авионе и ратни брод ради обезбеђивања Ормуског мореуза. Формално, реч је о „одбрамбеној“ мисији. Практично, то значи да западне силе све отвореније улазе у директну заштиту енергетских коридора Истовремено, светска енергетска мапа почиње да се мења. Пакистан већ најављује повећање куповине руске нафте. Амбасадор Фајсал Нијаз Тирмизи изјавио је да Исламабад разматра широку енергетску сарадњу са Русијом и Централном Азијом, укључујући чак и могућност изградње нових цевовода. Пакистан је до сада био снажно ослоњен на снабдевање из Персијског залива. Блокада Ормуског мореуза сада га приморава да тражи алтернативе и дубље се повезује са евроазијским простором. Истовремено, свет убрзано улази и у нову фазу нуклеарне енергетике.
Росатом предложио је Индонезији развој цивилне нуклеарне енергије путем плутајућих нуклеарних електрана.
Генерални директор Алексеј Лихачов разговарао је о томе са председником Индонезија Прабово Субијанто. Према плановима Џакарте, Индонезија жели да до почетка следеће деценије има 500 мегавата нуклеарних капацитета, до 2040-их чак 7–8 гигавата, а до 2060-их око 35–37 гигавата практично ниво данашње Руске Федерације. Разлог је јасан државе схватају да у ери енергетских ратова и нестабилности поморских коридора, енергетска независност постаје питање националног опстанка. Европа се истовремено суочава са унутрашњим економским и политичким притисцима. Тотал енерџис поново је на удару француских власти због огромних профита остварених током кризе. Извршни директор Патрик Пујане биће саслушан пред финансијским одбором француске Народне скупштине 17. јуна.
Истовремено, Шел планира продају своје мреже бензинских станица у Француској, иако је само прошле године остварила оперативни профит од 108,5 милиона евра. Свет улази у епоху у којој енергија поново постаје главно оружје геополитике.
Нафта више није само роба. Она постаје инструмент притиска, средство војне стратегије и темељ новог светског поретка. Јер без нафте не стаје само аутомобил. Стају трактори, камиони, логистика, индустрија, војска, грађевина, пољопривреда и читав механизам модерне цивилизације. Управо зато борба за Ормуски мореуз више није само регионално питање Блиског истока. Она постаје борба за контролу над будућношћу светске економије и глобалног поретка. Србија зато мора што пре да напусти политику краткорочног преживљавања и почне да размишља као држава која жели да опстане у ери глобалних енергетских ратова. Свет улази у период несташица, блокада, прекида ланаца снабдевања и борбе за ресурсе, а државе које буду зависиле искључиво од туђих енергетских коридора постаће економски и политички таоци великих сила. Зато Србија мора да јача стратешке резерве нафте и гаса, проширује складишне капацитете, диверзификује правце снабдевања и убрзано развија нову енергетску инфраструктуру. Истовремено, држава мора да заштити домаћу индустрију, пољопривреду, транспорт и логистику, јер управо ти системи први осећају удар глобалних енергетских потреса.
Свет улази у време у којем ће енергија бити питање опстанка држава, а Србија мора да схвати да се суверенитет у 21. веку не брани само војском и дипломатијом већ нафтом, гасом, струјом, храном и способношћу државе да преживи глобалне кризе без туђе милости.
