Новинар Александар Стојановић оцењује да објављени разговор није променио односе у БиХ, већ је оголио дубоке политичке поделе и потврдио да Република Српска треба да настави дипломатску борбу за своје уставне надлежности.
Тешко да један разговор, поготово телефонски, релаксирати или усложнити односе. Они су у БиХ усложњени одавно, а један од разлога за то јесте Бакир Изетбеговић. С његовом потребом да Републику Српску сведе на љуштуру.
Укратко, разговор је показао оно какви су односи, не само политички, него и у друштву. Свако чврсто држи своје становиште и помака нема.
Ако све и доведемо у контекст једног од наратива да је ријеч о предизборној причи, и кажемо да је то истина, ипак једна реченица Бакира Изетбеговића одзвања: “Можете понијети земље онолико колико на ципелама можете понијети”. То је једна дубоки фашистичка реченица, која заудара на усташка времена. Није то одбрана БиХ, него порука да БиХ није српска, него туђа земља гдје смо гости. Ако на то додамо информацију коју је споменуо Додик о муџахидинима, то нису ствари за подцјењивање. Па све и да је предизборна прича. Али у тој реченици да можемо ићи одавдје, то је показатељ Сарајева ка Републици Српској.
У међународном контексту показано је све лицемјерје сарајевске чаршије. Док су они лобирали код Запада за своје интересе то је одбрана државе, сада када се ситуација окренула, они причају о суверенитету. То је већ друга тема, и трагикомично звучи из уста Бакира Изетбеговића.
Што се тиче грађана, мислим да њима ништа не доноси, нити им одузима. Грађани у Србији, нажалост, често не разумију положај Републике Српске. Сумњам да ће овај разговор шта промијенити. Ако хоће, био бих пресрећан.
Република Српска треба да настави баланс између САД и Русије, и добро је увидјела да Европска унија није један од поузданих ослонаца. Република Српска треба да инсистира на враћању изворном Дејтону, али не зато што ће то умањити снагу Бошњака, него зато што ће ојачати Републику Српску и вратити њен државотворни карактер.
Република Српска је унијела своју државност у БиХ и на томе треба инсистирати, а не да трулим компромисима стално спашава једну франкенштајнску позицију. На том путу дипломатија се не смије претворити у проституцију или самопромоцију лидера, него у системско позиционирање Републике Српске као незаобилазног фактора у рјешавању кризе на овим просторима. Шта смо урадили ‘90-их? Баш то – ни из чег смо постали важан фактор за који су и велике силе знале да је незаобилазан и да рјешења нема без Срба.
Александар Стојановић, новинар
Уредник портала Провјерено из Бања Луке
