Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Казахстан данас није далека азијска држава о којој Србија може равнодушно дискутовати уз кафу. Оно што се тренутно дешава у Астани представља можда најважнији геополитички експеримент нове епохе, тест како се разара руски утицај без директног војног сукоба, како се енергетика претвара у оружје, а судови, арбитраже и финансијски центри у инструменте глобалног притиска.
Док свет гледа рат у Украјини, у позадини се одвија много опаснији процес, демонтажа читавог постсовјетског простора кроз културу, право, енергетику и контролу инфраструктуре. Русија је деценијама веровала да се империје чувају тенковима, гасоводима и армијама. Данас се показује да се велике силе руше много тише, променом идентитета младих генерација, слабљењем културног утицаја, правним запленама имовине, медијским наративима и постепеним преузимањем енергетских токова. Казахстан је постао лабораторија тог новог модела геополитичког рата. Управо зато ово није прича само о Москви, Астани или Украјини. Ово је прича и о Србији. Јер оно што се данас тестира над Гаспромом у Казахстану, сутра може бити примењено над сваком државом која покушава да води самосталну енергетску политику и сарађује са Русијом.
Питање НИС Гаспром њефта и енергетске безбедности Србије више није питање цене гаса о нафте или власничке структуре једне компаније. То постаје питање државног суверенитета, економског опстанка и способности Србије да преживи у свету у коме се геополитички ратови више не воде само оружјем, већ санкцијама, арбитражама, медијима, финансијама и контролом енергетских токова. Србија зато мора пажљиво да гледа шта се дешава у Казахстану. Јер Астана данас можда показује како ће изгледати притисци који сутра могу бити усмерени и ка Београду.
Истовремено док је пажња светске јавности усмерена на Украјину, Блиски исток и растућу конфронтацију великих сила, у Централној Азији одвија се тиши, али потенцијално далеко значајнији процес који ће у дугом историјском року променити читаву архитектуру Евроазије. Казахстан данас не пролази кроз обичну политичку или културну трансформацију. Он гради нови национални идентитет кроз наслеђе Улуса Џочи и Златне Хорде, што представља процес дубоке геополитичке реконфигурације читавог постсовјетског простора. То није питање симболике, нити ограничени културни пројекат. То је операција дугог трајања усмерена ка постепеном удаљавању од руског цивилизацијског и политичког утицаја.
Прелазак са ћирилице на латиницу, преименовање улица, ново тумачење историје и наглашавање турског цивилизацијског простора део су шире стратегије стварања новог идентитетског оквира. Русија је деценијама своју моћ у постсовјетском простору заснивала не само на војној сили и енергетици већ и на културној доминацији, заједничком језику, медијском простору и цивилизацијском осећају припадности. Када почне рушење културне основе, почиње и дугорочна ерозија геополитичке моћи. Посебно је важно што у Централној Азији стаса нова генерација политичара и елита која Турску и Запад види као механизам ослобађања од руске зависности. Управо због тога у Евроазији настаје нова зона судара интереса Москве, Анкаре, Пекинга и западних сила. Турска покушава да кроз пантуркијски концепт и Организацију турских држава изгради сопствени цивилизацијски простор. Кина посматра Централну Азију као витални део иницијативе „Појас и пут“ и сопствене енергетске безбедности. Запад настоји да постепено потисне Русију из постсовјетског простора, док Москва покушава да задржи позиције које сматра егзистенцијално важним за сопствену безбедност. У модерној ери државе више не побеђују искључиво тенковима и армијама. Побеђује онај ко контролише информациони простор, дигитални наратив, културни идентитет младих генерација и инфраструктуру утицаја. Симболичке манифестације и културни центри више нису довољни. У 21. веку доминира онај ко контролише алгоритме, медије, платформе, енергетске токове и психолошки простор друштва. Управо због тога Казахстан постаје много важнији него што се на први поглед чини.
То више није периферна постсовјетска држава, већ потенцијално једна од кључних тачака будућег евроазијског поретка. У том контексту треба посматрати и енергетску политику Астане. Казахстан је најавио да намерава да престане са увозом електричне енергије из Русије до 2027. године уколико нови енергетски објекти буду успешно пуштени у рад. Заменик министра енергетике Сунгат Јесимханов чак је потврдио да Казахстан део електричне енергије купљене од Русије препродаје Киргистану по вишој цени. То је изузетно важан сигнал јер показује да Астана постепено покушава да изгради сопствену енергетску самосталност и нову позицију у регионалној енергетској архитектури. Парадокс читаве ситуације лежи у чињеници да Росатом истовремено гради прву казахстанску нуклеарну електрану, коју руски буџет финансира са чак 85 процената. Изградња је почела лета 2025. године, а ипак казахстанске власти већ говоре о потпуном одвикавању од руске електричне енергије до 2027. године. То открива суштинску промену односа у Евроазији да чак и државе које економски и инфраструктурно зависе од Русије настоје да постепено смањују политичку зависност од Москве. Међутим, прави геополитички потрес долази кроз случај Гаспрома и украјинског Нафтогаса. Суд у Астани овластио је Нафтогас да принудно наплати 1,4 милијарде долара од руског Гаспрома у Казахстану. Спор траје још од 2019. године, када је потписан споразум о транзиту руског гаса преко Украјине. Након избијања рата 2022. године, транзит преко улазне тачке Сохранивка постао је немогућ, док је транзит преко Суџе настављен, али је дошло до спора око плаћања. Арбитражни суд у Швајцарској је у јуну 2025. године пресудио у корист Нафтогаса, наложивши Гаспрому да исплати 1,4 милијарде долара уз камате и судске трошкове. У јануару 2026. године швајцарски савезни суд одбио је жалбу Гаспрома, чиме је одлука постала правоснажна. Гаспром је потом одбио добровољну исплату, након чега је Нафтогас покренуо међународну кампању за заплену руске имовине у различитим јурисдикцијама. Први корак био је управо Казахстан. Дана 20. маја 2026. године суд Међународног финансијског центра Астана признао је арбитражну одлуку и одобрио њено спровођење у Казахстану. То није случајно. Гаспром у Казахстану има значајну имовину, заједничка улагања, транспортну инфраструктуру и бројне пројекте. Украјински правни тимови и британски саветници добро су знали где се налази најосетљивија тачка руске енергетске структуре.
Извршни директор Нафтогаса Сергеј Корецки отворено је рекао да је ово „прва јавна страна судска одлука“ која омогућава спровођење арбитражне пресуде у посебној јурисдикцији. Другим речима, Казахстан је постао полигон за тестирање. Уколико овај модел успе, исти механизам може бити примењен у Луксембургу, Француској, Немачкој и другим државама где руска енергетска предузећа имају имовину. Посебно је важно разумети природу самог суда АИФЦ-а. То није класичан казахстански суд. Финансијски центар Астана формиран је уз активно учешће Велике Британије, заснива се на енглеском обичајном праву, а међу судијама се налазе и странци, укључујући британске правнике. То значи да се у самом срцу Централне Азије формирао правни механизам западног типа способан да делује против руске имовине.
Тиме је Казахстан доведен у изузетно сложену позицију. Са једне стране, он је формално стратешки партнер Русије, члан Евроазијске економске уније и савезник Москве у бројним безбедносним и економским питањима. Са друге стране, уколико не спроведе судску одлуку, ризикује да уруши кредибилитет АИФЦ-а као међународног финансијског центра. Без тог кредибилитета читав пројекат губи смисао. Истовремено, постоји и опасност од руског одговора.
Руски стручњаци већ упозоравају да би Москва могла да одговори реципрочним мерама и покрене поступке против казахстанских компанија у Русији. Казахстан могао да се суочи са сличним проблемима уколико дозволи заплену Гаспромове имовине. То показује колико је савремена енергетика постала средство геополитичког и правног ратовања. Додатну забринутост за читав регион изазвале су и најновије експлозије и хаварије у постројењима МОЛ групе у Мађарској, које су поново показале колико је енергетска инфраструктура Централне Европе постала осетљива у условима геополитичке нестабилности, санкција и поремећених енергетских токова. Иако су мађарске власти саопштиле да нема опасности по становништво и животну средину, сама чињеница да се у кратком временском периоду дешавају озбиљни инциденти у једном од најважнијих енергетских система региона открива колико је европски енергетски простор ушао у фазу структурне несигурности. У времену када Европа покушава да редефинише снабдевање нафтом и гасом након удаљавања од руске енергије, свака хаварија, технички квар или прекид рада рафинерија добија далеко већи геополитички значај него раније. За Србију је то посебно важно јер се наша држава налази на раскрсници кључних енергетских праваца и директно зависи од стабилности регионалног система снабдевања.
Питање НИС-а, Панчевачке рафинерије и сарадње са Гаспром њефтом због тога више није само економска тема, већ питање националне отпорности и државне безбедности. Догађаји у Мађарској показују колико брзо технички или безбедносни проблем у једном енергетском центру може произвести последице за читав регион Балкана и Централне Европе. Управо зато Србија мора истовремено чувати постојећу енергетску стабилност, али и убрзано развијати резервне механизме снабдевања, нове инфраструктурне коридоре и дугорочну стратегију енергетског суверенитета. Све ово има директан значај за Србију. Србија се данас налази у веома сличној позицији између великих сила, енергетских интереса и различитих геополитичких блокова. Питање НИС Гаспром њефта није више искључиво економско питање. Оно постаје део шире глобалне конфронтације у којој енергетика, право, санкције, финансије и геополитика делују као јединствен систем притиска. Србија мора да разуме да у наредним недељама ризик неће долазити само од класичних санкција већ и од правних и финансијских механизама који могу угрозити имовину, транспортне токове, инвестиције и енергетску стабилност.
Оно што се данас дешава Гаспрому у Казахстану сутра може постати модел притиска и у другим државама које сарађују са руским енергетским компанијама. Зато Србија мора да води изузетно пажљиву и хладнокрвну политику. Са једне стране, Београд не сме угрозити сопствену енергетску безбедност јер НИС, гасни аранжмани и сарадња са Гаспромом представљају један од темеља стабилности српске економије. Са друге стране, Србија мора постепено да развија механизме диверсификације, нове енергетске коридоре, алтернативне изворе снабдевања и сопствене институционалне капацитете за заштиту од међународних правних и финансијских притисака. Посебно је важно да Србија схвати како у савременом свету не постоји потпуно неутрална позиција. Велике силе све више захтевају јасно сврставање, док државе средње величине покушавају да маневришу између различитих блокова. Управо зато Београд мора водити политику стратешког баланса, али уз максимално јачање сопственог суверенитета, енергетске независности, медијског простора и институционалне отпорности. Казахстан данас представља упозорење читавом постсовјетском и евроазијском простору. Он показује да ће се будући сукоби све мање водити искључиво војним средствима, а све више кроз судове, арбитраже, енергетске токове, медијске платформе, културне трансформације и контролу инфраструктуре.
Управо због тога Србија мора да разуме да питање НИС-а, Гаспром њефта и односа према великим силама није техничко питање енергетике, већ питање дугорочног државног опстанка и геополитичког позиционирања Србије у свету који улази у период дубоке нестабилности и нове поделе моћи.
